Зашто у Војводини нема радничких штрајкова

ПОЛИТИЧКИ СТАВ
1

С обзиром на то колико су мизерне зараде и тешки услови рада већине запослених, многи људи у Војводини се питају – зашто радници ћуте, зашто нема „радничких штрајкова“? Шта се то десило, па радници не смеју ни да помисле да се на легалан начин, што подразумева и штрајк, боре за своја основна права? Не тако давно запослени су у остварењу својих оправданих захтева, као једну од мера често користили и право на штрајк. Данас нема штрајкова, али данас нема више ни војвођанских привредних гиганата, или их нема уопште, или сада егзистирају у знатно измењеној форми, при чему се не мисли само на измењену власничку структуру, већ пре свега на знатно мању продукцију и неупоредиво мањи број запослених!
Пођимо од новосадских предузећа, која су запошљавала на хиљаде радника: „Југоалат“, „Југодент“, „Победа“, „Новкабел“, „Новитет“, затим „Север“ из Суботице, сомборски „Бане Секулић“, „Ливница KИкинда“ и „Тоза Марковић“, „Радијатор“ из Зрењанина, „Митрос“ и „Матроз“ из Митровиц и многа друга предузећа широм Војводине.
Нису ова, и многа друга војвођанска предузећа „нестала“ у транзиционом периоду због „увођења“ капитализма и тржишне привреде, како то властодршци воле да представљају. Не, она су уништена захваљујући политичком и буразерском капитализму, који код нас егзистира већ пар деценија, захваљујући погубној спрези политичара и њима блиских тајкуна и бизнисмена! Ова мала група личним интересима повезаних људи креирала је такав привредни миље који им омогућава присвајање све већег богаства, а са друге стране, симултано се регрутује све већи број сиромашних радника, који буквално не могу својим мизерним зарадама да обезбеде својим породицама егзистенцију и иоле пристојан живот.
Имајући све до сада наведено у виду, несхватљиво је да слабо плаћени и потпуно обесправљени радници ћуте. Међутим, када се мало боље проанализира актуелна друштвена, политичка и привредна ситуација, уочава се низ фактора који објективно спречавају уплашене и обесправљене запослене да „дигну главу“ и боре се за побољшање свог незавидног положаја. Одмах на почетку, као један од значајнијих фактора, треба навести медијски мрак- који онемогућава ширење вести и других релевантних информација о штрајку, разлозима за почетак штрајка, штрајкачким захтевима и сл., што спречава јавно мњење да се објективно упозна, и евентуално подржи штрајкаче. Ништа мањи проблем нису ни корумпирани и уцењени синдикални лидери, који лицемерно, али врло софистицирано опструишу напоре искрених (правих) штрајкача. Нефункционисање тржишта рада, тј. немогућност проналаска новог радног места, такође је нешто што озбиљно обесхрабрује запослене да ступе у штрајк, јер је управо то врло често један од разлога да послодавци врше на штрајкаче вербалне и „друге“ притиске, како би одустали од својих оправданих захтева. Наравно, у зависности од конкретне ситуације, постоје и други, веома хетерогени фактори, који утичу на запослене да се не усуђују да ступе у штрајк, али навешћемо још једну глобалну чињеницу, која у доброј мери даје одговор на питање зашто нема штрајкова – око 700.000 запослених ради у државној управи, комуналним и јавним предузећима. Неспорно је да је већина њих запослена по „партијској линији“, па се поставља логично питање – против кога они да штрајкују, против оних који су им „дали“ (поклонили) радно место, а при томе су оставили на тржишту рада много образованије и стручније људе, људе који немају „партијску књижицу“ неке од владајућих странака!
И на самом крају, да не буде забуне, не недостају нама штрајкови. Не, нама недостаје уређена држава у којој функционишу институције система, недостаје нам тржишна привреда, недостаје нам слободно тржиште радне снаге, позитивно селектовање кадрова и праведнија расподела друштвеног богаства. Да све набројано имамо, сигурно не би радници радили за бедни минималац, од којег не могу ни да преживе, не би радили у нехуманим условима по десет, па и више сати дневно, да све то имамо не би ни било потребе за штрајковима. Али с обзиром на то да су радници слабо плаћени и тотално обесправљени, да су нам главни менаџери у привреди политичари и/или њихови послушници, да не функционишу институције система и да је на сцени политичко–буразерска економија, заиста не чуди питање – зашто нема радничких штрајкова?
Проф. др Драгољуб Јовичић
Нови Сад, 01.05.2018.

Pa ja verujem da sve ovo važi za celu državu. Apatija, letargija, povlačenje u “svoje muke” su učinile svoje. Nekako je nestalo volje jer je narod postavljen taman tu negde malkice iznad nemogućeg sa puno “obećanja” da će uskoro, kolko sutra samo da ovo danas prođe, biti bolje.

1 коментар

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

9 + 1 =

ПОЛИТИЧКИ СТАВ
Честитамо двогодишњицу рада

– Уцењеним вршиоцима дужности- Искрено, нисмо се надали да ће се ситуација у Војводини поправити када је у питању запошљавање  и држање под контролом послушних партијских кадрова. Можда смо очекивали само мали помак у вези рационалног трошења новца из буџета, мало срама и макар мало поштовања закона. Ништа се није …

ДРУШТВО
Србија 01.07.2025. године

Постоји ли у српском друштву јасна визија Србије на овај дан? Препознајемо ли све трендове и актере који утичу на ту нашу визију? Јесмо ли одлучни да урадимо све што је до нас како би остварили ту нашу визију Србије 01.07.2025. године? Србија је учлањењу у Европску унију била ближе …

ДРУШТВО
2
Фонд за науку Републике Србије – ништа о нама без нас

Ускоро ће пред народне посланике стићи Закон о Фонду за науку Републике Србије, већ средином септембра по најавама из надлежног Министарства просвете, науке и технолошког развоја (МПНТР). По речима министра Шарчевића, Закон је писан по угледу на америчку Националну фондацију за науку (НСФ) и представља нови почетак и снажан замајац …