Још једна фарса у најави

СОЦИЈАЛНА ПОЛИТИКА

Ових дана у медијима се све учесталије најављују трипартитни преговори о повећању минималне цене рада. С обзиром на то да се са досадашњим минималцем од 24.822 динара не може ни иоле пристојно живети у Србији – то је сасвим логично, али није логично да се не зна када ће тачно преговори почети, а већ се зна колико повећање ће ко од учесника преговора предложити и око којег износа ће се све три преговарачке стране сагласити!

Дакле, поједини представници репрезентативног синдиката, који заједно са представницима Владе Републике Србије и представницима Уније послодаваца чине Социјално-економски савет, најављују да ће тражити „радикално“ повећање минималне сатнице са садашњих 143 динара на чак 170 динара, што би у апсолутном износу било око 29.600 динара, али они априори не очекују да ће Влада прихватити да раст буде већи од 10 процената, тако да би сатница са 143 динара могла бити повећана на свега 157, што би значило да ће минимална зарада износити око 27.300 динара. Послодавци су мишљења да цена рада мора да прати раст БДП и инфлације, те сматрају да је реално да се минимална сатница повећа са 143 на максимално 152 динара. Имајући све ово у виду и знајући како „преговори“ функционишу у земљи Србији, више је него јасно да су уцењени и корумпирани синдикални лидери само марионете у овим фингираним преговорима и да ће на крају бити онако како је Влада одлучила и пре званичног почетка преговарачког процеса!

Међутим, без обзира на чињеницу да је све ово фарса и да ће преговори бити фингирани, веома је узнемирујући и крајње забрињавајући податак да у овом тренутку минималну зараду у Србији, која износи само 24.822 динара, прима чак око 350.000 радника. Њихов изузетно тежак и незавидан положај неће се променити на боље ни ако Социјално-економски савет донесе одлуку о повећању минималне цене рада од 10 процената, јер би тај износ и даље био око три пута мањи од просечне потрошачке корпе у Србији!

Када се говори о тешком полажају радника у Републици Србији, незаобилазан фактор су страни инвеститори који у Србију обично долазе на „позив“ Владе, која им нуди најјефтинију радну снагу у Европи, поклања им земљиште, ослобађа их плаћања пореза и доприноса, и поврх свега, даје им енормно високе субвенције. У већини случајева такви послодавци, који имају више него „блиске“ односе са тренутно владајућом политичком олигархијом, према запосленима се односе веома ригидно, услови рада су тешки, веома често потпуно нехумани, а плате су више него мизерне. Без обзира на то што страни инвеститори и домаћи политичари на власти „одлично сарађују“, нико од њихових рођака и пријатеља не ради код страних субвенционисаних (привилегованих) инвеститора, већ су већину ухлебили по државним институцијама, јавним и комуналним предузећима. Поред овог, неспорно великог проблема за српско тржиште рада, поставља се још једно логично питање – како ће у актуелној привредној ситуацији синдикати да заштите радничка права. Одговор је једноставан – никако! Нажалост, синдикати у Србији, тј. прецизније, синдикалне вође се не боре за интересе радника, већина њих су корумпирани или уцењени од стране владајуће политичке олигархије, покорно извршавају њихове налоге, добијајући за то велику плату и многе друге бенефиције, при чему успешно опструишу рад искрених бораца за радничка права и веома ефикасно црпе енергију и позитиван набој најактивних синдикалаца. Осим што се синдикалне вође само декларативно представљају као заштитници радника, они практично ништа не чине да би поправили њихов преговарачки и материјални положај, напротив, синдикални лидери представљају „продужену руку“ партија и моћних појединаца на власти и заједно са Владом Србије и Унијом послодаваца само глуме жестоку „борбу за радничка права“ у оквиру Социјално-економског савета.

Са стране гледајући, за оне неупућене, преговарачка форма је задовољена – с једне стране су синдикати („борци“ за радничка права), са друге послодавци, а „између“ је “неутрална” Влада Републике Србије. Међутим, реалност је потпуно другачија – радници, барем они индустријски, производни, налазе се физички у фабричким халама, али се фигуративно речено, они фактички налазе између „чекића и наковња“. Налазе се између послодаваца с једне и Владе Републике Србије и синдиката с друге стране, који скупа већ годинама успешно праве представу (фарсу) за широке народне масе, кобајаги воде „тешке преговоре“, онда напокон „успеју да се договоре“, потпишу трипартитни споразум, којим повећавају минималну цену рада за тричавих десетак динара, и „то је то“ – игроказ је завршен, барем до следеће прилике, која ће бити за годину-две, и онда ће опет на сва звона режимски медији да извештавају о „жестоким расправама“ на Социјално-економском савету! Да није тужно и нажалост веома погубно за раднике и њихове породице, заиста би ово „глуматање“ било смешно.

Положај радничке класе у Србији је заиста изузетно тежак, минимална зарада је срамотно ниска, а актуелна, неспособна и корумпирана власт није у стању да реши овај хронични проблем! Грађани Србије, а поготово обесправљени, осиромашени и понижени радници морају напокон схватити да решење проблема лежи у „новим“, некомпромитованим и стручним људима, који су спремни да се храбро и доследно боре за тржишну привреду, здраву и фер конкуренцију, позитивно селектовање кадрова на свим нивоима, али исто тако да се ефикасно и у континуитету боре против партократије, непотизма, полтронства и буразерске економије, који су нажалост и довели радничку класу и све грађане у Србији у овако тешку, скоро безизлазну ситуацију!

Проф. др Драгољуб Јовичић
Нови Сад
Члан Иницијалног одбора Покрета центра

Нема коментара

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

− 1 = 4

СОЦИЈАЛНА ПОЛИТИКА
36,9 милиона људи у свету заражено ХИВ-ом

Сваке године 01. децембра се обележава Светски дан борбе против СИДЕ. Овај дан почео се обележавати пре 30 година, а идеја је била да се скрене пажња о значају превентивног деловања како би се спречило ширење ХИВ вируса широм света, како би се обезбедила адекватна здравствена заштита и друштвена подршка …

СОЦИЈАЛНА ПОЛИТИКА
Маме је на протест(е) натерала држава

Тон којим је Министарство за рад писало Закон о финансијској подршци породици са децом најлакше се може описати као покушај надлежног министарства да се обрачуна са “породиљском мафијом”. Због тога, мене лично, није превише изненадила недавна изјава службенице Министарства за рад, Милене Антић Јанић у емисији “Београдска хроника” да “послодавцу …

СОЦИЈАЛНА ПОЛИТИКА
Труднице и породиље у Скупштини Србије у борби за достојанствено породиљско одсуство

У уторак у подне ће народна посланица Татјана Мацура заједно са трудницама и породиљама предати Предлог закона о изменама и допунама Закона о финансијској подршци породици са децом у скупштинску процедуру. Документ представља скуп предлога око којих је постигнут консензус на отвореним расправама у организацији Покрета центра одржаним у Новом …